Svak svoj križ nosi
i trnoviti vijenac u kosi
svak pod svojim križem pada
a cvijetu se u kosi nada.
Svak svoj ima križni put
i često čovjek bude ljut
što ga takva sudbina snađe
a smijao bi naglas rađe.
Svak od nas ima rane
i kune svoje teške dane
jer mu se srce slama
a želi živjet u krasnim bojama.
Ali koliko god teško bilo
nije sve u životu samo crnilo
sunce se i iza najtamnijeg oblaka krije
ljubav nikad sve bitke izgubila nije.
Pa nam nekad tako malo treba
da nam se otkrije tračak vedrog neba
da nam sunce obraz pomiluje
da nam se srce malčice nasmije.
A kad radost malo proviri
a duša napaćena se primiri
ugledamo i ljepotu našeg života
jeri ona se stalno oko nas mota.
I kad tu radost sve više vidimo
križa se svojeg više ne stidimo
jer baš taj križ sreću privuče
a to je naše najveće Uskrsnuće.
Damir Barušić